Телефон: 023 530 420

Основна школа
„Соња Маринковић“
Зрењанин

Sonja Marinković
Általános Iskola
Nagybecskerek

Top

Каролин Месингер

(1868–1942) 

Према архивским подацима, рођена је у Великом Бечкереку 1868. године у јеврејској породици (отац Јожеф Месингер, мајка Терезија Виплер), те је по мајчиној линији потомак једне од првих породица фотографа у граду (Виплер), а неке индиције упућују на то да јој се и отац једно време бавио фотографијом.

О њеном школовању у Великом Бечкереку немамо ближих података, али је скоро извесно да је основну школу похађала у месту, а касније Вишу девојачку школу „Ержебет” у Будимпешти. Дипломирала је 1894. године, а о њеној изузетној надарености за педагошки рад говори и чињеница да је, поред стицања дипломе наставнице физичке културе, стекла и квалификацију учитељице француског и немачког језика.

Бавити се подучавањем физичке културе у последњој деценији 19. века представљало је изузетну педагошку новину, поготово бављење физичком културом ученица, и то још у једном провинцијском граду. Срећна околност након њеног повратка у Бечкерек била је та што је управо те године (1894) Завод школских сестара „Клостер” уврстио у ред предмета и подучавање физичке културе. Каролин Месингер је конкурисала на то радно место, те је 22. септембра 1984. прелат Шефер, након закључења конкурса, на седници католичке црквене општине објавио да је за наставницу гимнастике изабрана Каролин Месингер. Историја физичке културе негдашње Југославије бележи да је, заједно са Ивоном Хиршман (која је управо тада постављена за наставницу гимнастике у Загребу), Каролин Месингер била прва наставница гимнастике на овим просторима.

Свој пионирски рад на пољу физичке културе наставила је и у првим годинама 20. века, када је 1903/4. године отворила сопствени женски васпитни Завод са правом јавности, у наменски изграђеној згради (која и данас постоји). Тада је већ словила за врсног стручњака у области васпитања девојака, као и у домену гимнастичарског рада. Поклањала је посебну пажњу физичкој култури својих ученица, а у образовни процес увела низ новина, до тада скоро незамисливих у школи:

– Свој васпитни Завод изградила је по најсавременијим стандардима тога времена, одвајајући посебне просторије за сваку педагошку активност, али и пројектујући таква просторна решења (парк, дрвеће, стаклена башта, цветне леје, спортски терени итд), која ће боравак и учење у заводу учинити изузетно пријатним. (О томе сведочи серија старих разгледница Завода Месингер с почетка 20. века).

– Изградила је наменску салу за физичку културу (која је имала и позорницу за потребе разних школских прослава) са најсавременијом опремом (шведске клупе, мердевине, карике итд) – једну од првих на овим просторима, а свакако и једну од најсавременијих. Ученице су свакодневно вежбале под будним оком стручњака, а тадашње теловежбе су у Заводу Месингер доведене до савршенства. Више десетина ученица је упражњавало и увежбавало синхронизовано телесно вежбање (у стилу „слета”), што је тада у граду на Бегеју представљало праву атракцију, нарочито њихово извођење приликом одређених прослава. (О томе постоји и нешто сачуване фото-грађе).

– Прави драгуљ, а на неки начин и градску сензацију, представљала је педагошка новина коју је увела Каролин Месингер у домен физичког васпитања, а била су то три обавезна предмета: тенис, пливање и клизање.

– Тениски терен за децу, изграђен првих година 20. века по тадашњим највишим стандардима, био је, свакако, јединствен, не само у Банату, већ и у Војводини. Није нам познат ниједан други терен из тог доба, изграђен наменски, за школски узраст (девојчице). Тенис су, дакако, одрасли тада већ играли, како у граду, тако и у окружењу (то је била варијанта Лоун-тениса), али систематског подучавања дечјег узраста (сем у Заводу Месингер), по мојим сазнањима, није било. Била је то, дакле, хвале вредна новина која је, поред учења игре и одржавања физичке кондиције, служила и обезбеђивању тениског подмлатка у граду на Бегеју, и то у првом периоду развоја овог спорта. (Видети сачувану фотографију тениског терена).

Клизање је решено на веома једноставан начин: зими је поравнати тениски терен наливан водом, те су се девојчице клизале на вештачки створеном леденом покривачу, развијајући моторику и координацију покрета, слично као и код тениса.

Пливање је, у одређеним временским размацима, увежбавано на Бегеју, где су већ постојала уређена пливалишта (Штајгервалд, Фишер итд).

– Европски ниво Завода Месингер почетком 20. века огледао се и у домену кућних правила, као и правила владања унутар Завода. Она су истовремено афирмисала усвајање тадашњих грађанских вредности и лепо понашање ученица, а такође и успостављала чврсте везе са породицом по питању решавања било којег насталог проблема са ученицама. Са данашњег аспекта, интересантне су оне одредбе које се односе на одевање ученица, њихову фризуру, понашање на школским одморима, као и ван просторија Завода, у јавности. Ова правила су првенствено имала за циљ да девојчице у Заводу, поред усвајања градива, усвоје и лепе манире, лепо понашање и одговарајуће грађанске вредности које ће моћи касније да користе у свакодневном животу. Управо то је био један од разлога зашто је Месингеров Завод био деценијама толико популаран у региону.

– Важно је истаћи још један вредан аспект деловања Каролин Месингер, а то је била борба за еманципацију жена, њено активно деловање у феминистичком покрету, који је у граду на Бегеју свој први узлет имао непосредно пред Први светски рат, када је 1913. основано прво локално феминистичко удружење. Она је одржала више предавања на тему женске еманципације.

– Дуговечност њеног педагошког деловања, које је трајало скоро све до њене смрти (Будимпешта, 7. октобар 1942) и квалитет њеног вишедеценијског педагошког рада учинили су је познатом у читавом региону, а најлепши пример за то је да се школа, и после више од једног века, међу мештанима, у свакодневном говору зове Месингер (а не другачије, иако је у тој згради некада, једно време радила и гимназија). Грађани овог поднебља знали су да препознају величину Каролин Месингер, њен изузетан пионирски педагошки рад који није избледео последњих сто година и који није био укаљан никаквим грађанским или политичким аферама, без обзира на промене режима и ратове. Грађани Бечкерека су препознали у њеном раду трајне педагошке вредности и значајан допринос образовању девојчица у Банату, те јој и дан-данас одају признање, чувајући њено име од заборава.

Др Ференц Немет
Историчар културе

Нови Сад,
24. јануар 2016.