Дугогодишња библиотекарка наше школе, Валерија Јованов, о овом посебном месту у нашој школи писала је овако:

Шта да напишем о књизи и о библиотеци што већ није написано? Нико не зна тако лепо да пише о књизи као песник или писац, а нико не додирује књигу као библиотекар, онако тихо и полако, као што човек посеже за вечним стварима. Библиотекару је књига храна, судбина, задовољство. Научник учи из књиге, цитира и одложи. За песника је књига само дело, ствара и заборавља. Учитељ из књиге црпи знање и преноси даље. Читалац чита и ужива, а библиотекар живи са књигом у светилишту која се зове библиотека.

Књиге су наши тихи, али стални пријатељи, саветници и учитељи. Читајмо свакодневно, не много, али са срашћу и пажњом. Читајте сваку реч, тражите трагове којима вас писац води кроз живот.Читајте, то je највећи људски дар, јер само човек чита. Немојте да читате да бисте се образовали, већ да бисте се духовно обогатили, да бисте живели много живота у свом животу. Када се нађете у храму књига, погледајте око себе, упознајте се са атмосфером, чудом које можете пронаћи само у библиотеци, позајмите књигу и понесите те чари у свој дом.

Књига је и даље жива. Многи изуми, филм, радио, телевизија, рачунари, натерали су озбиљне облаке над књигу, али ни један од њих није могао да се надмеће са њом. Књига се с готово необјашњивом тврдоглавошћу није дала да је истисну из људског живота.